S obzirom da informacije koje dolaze sa svih strana sugerišu da bi vanredni parlamentarni izbori mogli biti održani brže nego što mnogi misle, potrebno je da politički akteri uveliko rade na svojoj strategiji i, što je još bitnije, da animiraju svoje biračko telo kroz rad na terenu. U ovom tekstu predstaviću šta je potrebno da opozicija u Srbiji napravi kako bi smenila već dugogodišnju vlast Srpske napredne stranke. Moje sugestije su pre svega bazirane na analitičkim procenama, bez pristrasnosti i emocionalnog pristupa.
1. Jedini opozicioni akter koji ima kapacitet da smeni režim SNS jeste studentski pokret, koji treba da bude centar okupljanja opozicione javnosti. Na predstojećim izborima studentska lista treba da izađe samostalno, bez predizbornih koalicija ili zajedničkih lista sa bilo kojom od postojećih političkih stranaka. Naravno, studenti treba da ponude postizbornu saradnju sa opozicionim strankama nakon izbora, s obzirom na to da je izgledno da samostalno neće imati preko 50 posto, odnosno više od 126 mandata u skupštini, koliko je potrebno obavljanje vlasti. Za ovakvu predizbornu strategiju postoji više argumenata, od kojih su najvažniji da studenti svoj pozitivno izgrađeni imidž ne treba da dovedu u pitanje zbog saradnje sa akterima čiji je imidž veoma loš, kako u opštoj populaciji, tako i kod dobrog dela opozicionih birača. Postoje čak i istraživanja koja govore da bi nemali broj birača glasao za studentsku listu samo ako nema nikakvih koalicija sa opozicionim strankama. Drugi razlog je nemogućnost opozicionih stranaka da privuku glasove apstinenata, koji su izuzetno bitni, što zbog lošeg imidža, što zbog činjenice da je većina lidera tih stranaka već bila na visokim državnim funkcijama i da su građani u nekom trenutku bili nezadovoljni njihovim radom. Dakle, većina glasača ne želi postojeću vlast, ali ne želi ni povratak na prethodne političke garniture. Treći razlog je nesposobnost opozicionih stranaka da privuku takozvani meki sloj glasača vladajuće koalicije. S obzirom na to da postoji bezbroj primera koji dokazuju da se neka vlast ne može smeniti ukoliko se ne privuče određeni deo glasača vlasti, studenti moraju da obrate pažnju upravo na ovaj sloj stanovništva. To je onaj deo građana koji je zbog raznih razloga razočaran aktuelnim režimom, ali ne može da glasa za opozicione stranke koje im nikad nisu pružile alternativu, već samo uvrede i teške reči. Studenti, koji imaju imidž opštenarodnog pokreta i koji su unuci i deca nekih članova i simpatizera vlasti, svakako mogu to da urade.
2. Studentska lista mora da ima catch-all pristup, identično kao SNS. Aleksandar Vučić zna šta je Srbija i kako Srbi razmišljaju i zato njegove liste, koliko god nekome delovale kao bućkuriš, ustvari su pravo ogledalo kako Srbi mogu da budu na okupu unutar jedne organizacije. To je jedini način kako studenti mogu da uzvrate, a da ne odbace značajan deo glasačkog tela zbog ideološke pozadine, spoljnopolitičkih pravaca i nacionalnih pitanja. Pritom, ovi izbori neće se niti vrteti oko toga, nego oko čisto unutrašnjih odnosa i elementarnih stvari kao što su vladavina prava, borba protiv korupcije, građanske slobode i ekonomija. Vlast će na sve načine gledati da iskoristi ideološki različite pozicije koje unutar studentskog pokreta postoje, ali na njima je da sve to drže u svom dvorištu i da ne dozvole da te podele isplivavaju u javnost.
3. Iako je studentska pobuna stvorena zbog tragedije i nesreće koja je prouzrokovana nekompetentnim radom državnog aparata i loše reakcije vlasti nakon nje, politika studentske liste, naročito u kampanji, ne sme da ostane samo na temi kritike vlasti, nabrajanju loših stvari koje ovaj režim radi, niti na sveukupnoj negativnoj kampanji protiv režima. Ukoliko se zaista želi ostvariti ozbiljan izborni rezultat, mora se imati plan i program šta će se uraditi sa državom nakon preuzimanja vlasti. Glasači ne žele da čuju samo negativnosti i probleme, već i rešenja i kako se može generalno doći do boljeg života. Posebno treba obratiti pažnju na ekonomiju, jer Srbiju, kao i čitav svet, očekuje ekonomska kriza, a to je glavna tema na kojoj generalno vlasti padaju i to je tako svuda u svetu. Takođe, treba izbeći zamku da se govori o odnosima unutar opozicionog bloka, tehničkim stvarima, odnosno o sebi jer to glasače ne interesuje. Oni hoće da čuju rešenja za svoje probleme i šta nova vlast može uraditi za njih.
4. U tehničkom smislu, izbore dobija organizacija, a ne mediji, marketing ili snaga narativa. To je nešto što su opozicione stranke godinama zanemarivale i bile nesposobne da svoje političke organizacije prošire izvan kruga dvojke. Studenti protiv sebe imaju jednu od najbolje organizovanih političkih stranaka u celoj Evropi, koja je prisutna u svakom kutku zemlje i koja je sposobna da dođe do svakog domaćinstva i da izvede svakog svog glasača. Studenti, s obzirom na resurse i na činjenicu da nisu klasična politička stranka, mogu da odgovore efikasnošću i dobrom organizacijom. Potrebno je imati sve preduslove za uspešnu političku borbu, od dovoljnog broja volontera koji će raditi akcije „od vrata do vrata“, preko call centara i, naravno, dovoljnog broja obučenih kontrolora koji će pokriti sva biračka mesta u zemlji. Studentska populacija je dovoljno velika da može da angažuje dovoljno ljudskih resursa, pitanje je samo da li ima dovoljno tehničkog znanja koje je često presudno za pobedu na izborima. Lokalne grupe građana i iskusni bivši aktivisti opozicionih stranaka mogli bi u tome da pomognu.
5. Da bi zaista došlo do promene vlasti, uz dovoljno dobar izborni rezultat mora da postoji i koalicioni kapacitet. Koliko god neki želeli da studenti sami osvoje apsolutnu većinu i da se svi ostali sklone na stranu, mora se biti realan i priznati da se do potpune promene vlasti može doći jedino kroz političku i matematičku kombinatoriku, što znači spremnost i na kompromise i na saradnju sa onima koji su do juče bili na suprotnoj strani. S obzirom na to da se ne može očekivati cepanje SNS-a, jer je Aleksandar Vučić hermetički zatvorio stranku i sprečio scenario iz Mađarske kada je Peter Mađar izvukao iz Fidesa nezadovoljne članove, mora se igrati na koalicione partnere Srpske napredne stranke. Vidimo da je sve veće nezadovoljstvo unutar SPS-a situacijom u kojoj ta partija gubi identitet, uticaj i potpuno se utapa u SNS. Ako, hipotetički, Branko Ružić u nekom trenutku dođe na čelo ove organizacije, otvara se put saradnji sa SPS-om, koji bi ponovo promenio stranu, i to za ovu partiju, naravno, ne bi bilo prvi put. Interesantne su takođe izjave lidera SDPS-a Rasima Ljajića, koji otvoreno sugeriše da bi ova stranka mogla da ide u drugačijem aranžmanu na izbore, a ne na zajedničkoj listi sa SNS-om kao proteklih godina. Na kraju, ne treba zaboraviti ni stranke nacionalnih manjina koje će nositi određeni broj mandata, a posebno Savez vojvođanskih Mađara, koji bi promenom vlasti u Budimpešti mogao biti primoran da promeni svoj odnos prema SNS-u. Ne treba takođe smetnuti s uma da Srpska napredna stranka sama kao takva već odavno nema apsolutnu većinu, već dobar deo mandata „poklanja“ manjim koalicionim partnerima kao što su Pokret socijalista, SDPS, Karićev PSS i ostali. Nekad se politika završava na čistoj matematici, siguran sam da studenti imaju stručnjake i u toj oblasti.
Ukoliko se ovih 5 zadataka ispune, promene na izborima u Srbiji, kad god oni budu održani, biće i više nego realne. Potrebno je ipak mnogo znanja, umeća, rada i pre svega discipline kako bi se do toga zaista i došlo.
Michel Zubenica
politički konsultant, CEO Winning Strategy